Čija bezbednost?
- represija kao pravilo, ne izuzetak.

Analizom koja sledi pokušavamo da kontekstualizujemo tekuću represiju u Srbiji u širi okvir nasilja i policijskog delovanja, oslanjajući se na uvide iz abolicionističkih feminističkih praksi i perspektiva. Naš cilj je da istaknemo sinhronizovane sisteme represije koji reprodukuju ovo nasilje kroz vreme i različite geografske odrednice, pozivajući na solidarnost i kolektivnu maštu kroz međusobno povezane borbe.

Osporavamo ideju da su policijska brutalnost i ovaj „talas kriminalizacije“ na neki način odstupanje od „funkcionalne liberalne demokratije“. Analiziramo ga kao sastavni deo duboko nasilnog globalnog sistema zavisnog od eksploatacije i dehumanizacije. Šta ako shvatimo nove „epizode“ brutalnosti kao centralni dokaz da policijska država treba tako da funkcioniše, po dizajnu? Kako se naše razumevanje sistema menja?

Ko je “narod” “narodne policije“?

„Krivično-pravni sistem nije uspostavljen da smanji štetu u društvu, već da zaštiti privatnu svojinu i interese kapitala i 'imperijalne ekspanzije' [...] Zakon funkcioniše kao sastavni deo kapitalizma, što znači da podržava sistem u kojem su prioriteti moćnih i bogatih elita uzdignuti iznad života običnih ljudi.”
– Leah Covan, Zašto bi feministi/kinje verovali/e policiji?

Nakon što je Ustavni sud vratio projekat Jadar, nastavljeni su masovni protesti protiv rudnika litijuma Rio Tinto širom zemlje. Kao odgovor, policija je intenzivirala napade na demonstrante koji izražavaju svoje protivljenje na ulicama i na internetu. Stotine pripadnika specijalnih jedinica poslato je da razbiju blokadu železničke stanice Prokop u avgustu, uhapsivši trojicu demonstranata i osudivši ih na 30 ili 40 dana pritvora – presuda bez presedana i bez suđenja koja je uspešno osporena na ulicama. Nakon toga, desetine ljudi privedeno je na saslušanje od strane policije i državne bezbednosti, privođeno na graničnim prelazima, pa čak i sprečeno da uđe u zemlju. Policija je uhapsila i nedeljama držala zatvoreno najmanje desetak mladih ljudi na masovnim protestima izazvanim ubistvom 15 ljudi kada se u Novom Sadu srušila nadstrešnica železničke stanice, koju su rekonstruisali kadrovi vladajuće stranke i konzorcijum kineskih kompanija CRIC&CCCC. Demonstranti se od tada redovno sukobljavaju sa žandarmerijom, policijom u civilu i „batinašima“ u tekućim protestima i blokadama univerziteta i srednjih škola širom zemlje.

I dalje postoji mit da su policija i zatvori tu da zaštite „narod“. Neki demonstranti se i dalje odnose prema policiji na način koji odražava ovu pretpostavku. Koja je svrha policije ako ne zaštita? Promišljanje odgovora mora uzeti u obzir istoriju policije kao institucije i procesa pomoću kojih se održava moć. Mnoge kritičke teorije o radu policije ističu pojavu policije kao načina kontrole radničke klase, marginalizovane i potčinjene populacije (1). Istorijski gledano, veća mobilizacija građana u policiju pratila je ekonomska kriza i potreba za održavanjem socijalnog mira. Srbija je od 2009. godine doživela povećanje i diversifikaciju policije uvođenjem nove komunalne policije, koja mladima obećava stabilnije zaposlenje i beneficije, mahom sistemski lišene u drugim sektorima. Prema podacima o zatvoru iz 2023. godine, Srbija spada u grupu od 16 evropskih zemalja sa „veoma visokim“ procentom zatvorske populacije. Dela koja su klasifikovana kao u vezi sa drogom čine 28,5%, krađa 22,7%, razbojništvo 10%, saobraćajni prekršaji 1,5%, ubistvo 12,8%, silovanje 1,9%, druge vrste seksualnih delikata 2,1%, a ostala krivična dela zajedno 13,8%. Poređenja radi, privredni/finansijski prestupi čine samo 4,5%. Kao i u mnogim drugim zemljama, policija ili politička klasa retko se smatraju odgovornim za ubistva i druga nasilja, administrativna krađa se retko procesuira (kada se uopšte smatra 'zločinom'), a većina ljudi u zatvoru su tamo kao posledica kriminalizacije siromaštva.

Brojni slučajevi policijske brutalnosti i diskriminacije nastavljaju da razotkrivaju strukturno rasistički, seksistički, ejblistički i homofobični karakter „javne bezbednosti“. U februaru ove godine, policajci su maltretirali i napali žene u njihovim domovima tokom racije u romskom naselju na Paliluli u Beogradu. U istom mesecu i komšiluku, policija je upala u kuću navodno tražeći drogu, a zatim seksualno zlostavljala i uznemiravala mladića i devojku kada je videla LGBT+ zastavu. Uprkos medijskom izveštavanju, štrajku glađu ispred parlamenta i javnoj kampanji, nije bilo sankcija ni za jednog od policajaca. U drugom slučaju, načelnik jedinice kriminalističke policije Ninoslav Cmolić je dehumanizujućim i rasističkim jezikom govorio o vlaškoj manjini kada je komentarisao hapšenje dvojice osumnjičenih za ubistvo. Policija u Boru je potom na smrt pretukla brata jednog od osumnjičenih i svedoka u ovom slučaju, Dalibora Dragijevića, tvrdeći da je „umro prirodnom smrću“, što je opovrgnuto zvaničnom obdukcijom. Nije bilo posledica po policajce koji su ubili Dalibora, a Cmolić se izvukao sa tvrdnjom da „nije hteo da uvredi”. Uprkos postojećim zakonima o policiji i borbi protiv diskriminacije, policija nekažnjeno zastrašuje, maltretira, zlostavlja i ubija dok vlasti ćute.

Očigledan problem oslanjanja na zakone protiv diskriminacije (ili bilo koje) za zaštitu je taj što zakone ne poštuju oni koji su na vlasti. Osim toga, pravni sistem nije u stanju da odgovori na kolektivne društvene probleme služenjem „pravde” kažnjavanjem pojedinaca koji počine „zločine”. Fokusiranje isključivo na pravne pristupe nas zarobljava u beskonačnom ciklusu povređivanja i reagovanja na povrede zahtevanjem veće primene sile. Ovo je kaznena petlja iz koje moramo da izađemo.

Na primer, slučaj aktivista iz Ne dam / Nu dau u Majdanpeku koji su sprečavali detonacije i zagađenje iz rudnika bakra u vlasništvu ZiJin-a pokazuje sinergiju fizičkog policijskog nasilja i nasilja pravnim sredstvima. Nakon fizičke blokade, lokalni aktivisti su uhapšeni, brutalno pretučeni u policijskoj stanici, a zatim optuženi za 'rasno motivisane' napade na kineske radnike. Ovo je samo jedan primer (zlo)upotrebe zakona o manjinama za kriminalizaciju aktivista. Podsticanje tenzija po rasnim/etničkim linijama (u ovom slučaju između vlaške manjine i kineskih radnika) – je stara taktika koja skreće pažnju sa toga ko profitira od ovih projekata, a ko trpi posledice (i lokalci i radnici). Ni policajci ni privatno obezbeđenje koji su učestvovali u uklanjanju i premlaćivanju aktivista nikada nisu odgovarali.

Kratkа istorijа policijskоg nasilja i rudarskih štrajkova

Imperijalizam se na jedan način može razumeti kao sistem kontrole i dominacije radi održavanja ekstraktivnog kapitalizma. Istorijski, različiti imperijalni interesi su uticali na oblikovanje i savremenih globalnih rudarskih industrija i policije. Ovaj odeljak počinjemo kratkim pregledom kolonijalizma i imperijalne ekspanzije Britanije i SAD-a koji su odigrali ključnu ulogu u oblikovanju policije u imperijalnim metropolama i kako su se ovi policijski modeli širili globalno (2).

Poreklo savremene policije može se pratiti od formiranja kolonijalnih protiv-pobunjeničkih snaga. Početkom 1700-ih "robovske patrole" stvorene su u američkim Karolinama sa misijom uspostavljanja sistema terora za suzbijanje ustanaka porobljenih crnaca i crnkinja štiteći akumulaciju bogatstva belih vlasnika/kapitalista. Prva civilna policija, Londonska metropolska policija, osnovana je u 19. veku, po uzoru na Kraljevsko irsko oružništvo – jako militarizovanu policiju koju su uspostavili britanski kolonizatori. Ovi modeli su proželi kolonije i postali temelj današnje globalne cirkulacije policije. U Velikoj Britaniji i SAD-u, prikrili su svoje kolonijalno protiv-pobunjeničko i militarističko poreklo, dok aktivno koriste ove taktike na domaćem i međunarodnom planu (2). Mnoge protiv-pobunjeničke taktike se ne manifestuju kao represivne. Na primer, taktika “osvajanja srca i umova” zamagljuje nasilje policije centriranjem humanosti policajaca/ki. Ona uključuje teatralne geste klečanja pred demonstrantima, davanje ruža, naglašavanja emotivnosti policije i instrumentalizovanje identiteta ka pogodnom narativu, npr. policajci/ke kao ratni veterani, porodični muškarci i žene sa decom, sve u službi pacifikacije i održavanja fantazije prelaska policije na stranu naroda.

U svetlu trenutnih borbi protiv ekstrakcije, okrećemo se rudarskim industrijama kao prostorima koji nam pružaju uvid u represivnu svrhu policije, kao i u snagu organizovanog otpora u našem kontekstu. U maju 1935. pobunjeni seljaci i radnici okupirali su i zatvorili borski rudnik, koji je bio u vlasništvu Francuske u Kraljevini Jugoslaviji, nakon trpljenja loših radnih uslova i toksičnog zagađenja, onemogućeni da pristupe njegovom zvaničnom uticaju na okolna poljoprivredna polja. Nakon što je uhapsila oko 50 i držala 24 čoveka u zatvoru, policija je, na zahtev francuskih kapitalista, odgovorila na dalje proteste pucanjem na seljake, ubivši jednu osobu i ranivši druge. Ovom odgovoru prethodile su godine upornih radničkih štrajkova i akcija na području Bora koje su često nailazile na policijsko i vojno nasilje.

Ubrzo potom, sindikat rudara Trepče u Mitrovici je organizovao radničke štrajkove 1936. i 1939. (nasilno ugušene) u rudarskom kompleksu kojim je do marta 1941. godine upravljala britanska kompanija Selection Trust, neposredno pre nego što će rudnik preći pod nemačku kontrolu uz pomoć Nedićevog režima. U rudnicima i radnom/robovskom logoru u Trepči odbijanje rada smatralo se „kršenjem interesa nemačke države” i nailazilo je na teške kazne i smrt. To nije sprečilo rudare da organizuju partizansku 'Rudarsku trupu’ protiv nacističke okupacije. 30. jula 1941. radnici su detonirali ruksake pune eksploziva na tri stuba sistema žičare rudnika, obustavivši više od 40% vojne potrošnje olovne rude Nemačke. Ovo je bila jedna u nizu pobuna u kojima su stotine rudara izgubile živote.

Kasnije, za vreme FNR Jugoslavije, rudarski kompleks Trepča nastavlja da bude mesto borbe. Godine 1953. većinu administrativne radne snage, ili 68%, činili su kosovski Srbi, čineći samo 28% opšte populacije, dok su fizički radnici bili pretežno Albanci i Romi. Povećana državna represija nad „antidržavnim“ demonstracijama kosovskih Albanaca tokom 80-ih godina, borba protiv nerazvijenosti pokrajine i pretnje ustavnim promenama, dovela je do jednonedeljnog podzemnog štrajka rudara 1989. Blizu 1200 štrajkača suspendovano je sa posla i osuđeno na kaznu zatvora do dva meseca. Samo četvoro je moglo da se vrati na posao 1999. godine nakon povlačenja vojske i policije Slobodana Miloševića sa Kosova. Upravo je organizovanje rudara u Srbiji doprinelo padu Miloševićevog režima 5. oktobra 2000. godine – posebno štrajk rudara u Kolubari, najvećem rudniku uglja u zemlji, gde je 300 radnika obustavilo proizvodnju uprkos pritiscima države, (para)vojnih grupa i zvaničnika.

Palestina je svuda

Globalni imperijalni i (neo)kolonijalni poredak strukturiran od strane multinacionalnih korporacija i imperijalnih nacionalnih država, stvara i štiti globalni policijski i vojni aparat. Sa svojim osnovama u kolonijalnoj razmeni, savremenu mrežu cirkulacije čine države i korporacije koje razmenjuju oružje, tehnologije, podatke, pravne taktike i još mnogo toga. Razumevanje imperijalne i kolonijalne dinamike u Srbiji, i širom bivše Jugoslavije i istočne Evrope, je stalan i izazovan zadatak koji zahteva suprotstavljanje mnogim pojednostavljenim prikazima, uključujući one koji dolaze iz zapadnih imperijalnih centara, autoritarnih režima u regionu i propagande ruske vlade. Nudimo kratku skicu kako se ovi interesi sukobljavaju i usklađuju u potrazi za profitom korporativnih i vladajućih elita.

Širom sveta, starosedeoci su vekovima brutalizovani od strane državnih, policijskih, vojnih i korporativnih aktera u odbrani svojih teritorija. Okupirane palestinske teritorije, njeni ljudi i zemlja, glavna su kolateralna lokacija za razvoj vojne tehnologije koju izraelski režim prodaje širom sveta kao „isprobane u akciji“ u korist takozvane nacionalne i državne bezbednosti. Od oktobra 2023. godine, genocidom je izbrisano više od 902 porodice iz palestinskog registra, pri čemu broj smrtnih slučajeva od direktnih faktora iznosi barem 45,000, a od indirektnih faktora premašuje 186.000 ljudi. Pridruživši se redovima SAD-a, Velike Britanije, Nemačke i većeg dela EU, Vučićev režim je materijalni i politički saučesnik u zapadnom imperijalizmu i kolonijalizmu Izraela u Palestini. Vlada je poslala više od 23 miliona evra oružja u Izrael od početka eskaliranog genocida u Gazi i intenzivirane okupacije Zapadne obale, Libana, sirijskih Golanskih visoravni i drugih agresija na okolne zemlje. Nakon ranijih navoda da je srpska služba bezbednosti kupovala izraelski špijunski softver i koristila ga za ciljanje kritičara, nedavni izveštaj Amnesty International dokumentuje da je srpska policija hakovala telefone aktivista i novinara sa ozloglašenim Pegazom koji je proizvela izraelska kompanija za sajber oružje NSO Group i forenzičke alate za ekstrakciju kompanije Cellebrite.

Korišćenje organizovanog kriminala kao izgovora za nabavku tehnologija koje se koriste za suzbijanje kritike i građanske neposlušnosti je isprobana i testirana državna praksa – gde poreklo tehnologije i „stručnosti“ utiču na način njihove upotrebe (3). Nedavne istrage pokazuju rastući trend velikih nabavki tehnologija za nadzor, uključujući i deo šire domaće bezbednosti i saradnje u „tehnologiji za sprovođenje zakona i nadzora“ sa Kinom. Vlada Srbije je 2019. u Beogradu predstavila hiljade kamera kineskog tehnološkog giganta Huawei opremljenih softverom za prepoznavanje lica. Uprkos uspešnoj kampanji protiv njihove primene, ove „pametne kamere“ su instalirane u prestonici i tiho ih je kupilo preko četrdeset opština širom zemlje. U slučaju koji je stvorio presedan, policija je koristila Huawei uređaje da snima demonstrante i izriče novčane kazne bez kontakta sa policijom na vrhuncu protesta protiv rudnika Rio Tinto 2021. Daleko od nevinog uvoza tehnologija, ova 'saradnja' odražava jačanje uticaja kineske vlade i kapitala: značajan deo velikih infrastrukturnih projekata u Srbiji je finansiran kroz Inicijativu Pojas i put (BRI) poslednjih godina, a neki od najvećih ranije javnih preduzeća sada su u vlasništvu kineskih kompanija, uključujući najveće rudnike bakra u zemlji u Boru i Majdanpeku (ZiJin), i čeličanu u Smederevu (Hesteel Group).

Da bismo razumeli uticaj EU na policiju u Srbiji, moramo da razmotrimo kako pojmovi bezbednosti, zakona i reda koji su u osnovi politika EU diktiraju protok resursa u regionu. Posebno treba da obratimo pažnju na migracionu politiku EU i proces „spoljašnje eksternalizacije granica“ pri kojoj se policija izvozi u susedne zemlje, ali čak i do Nigera i Sudana. Kao što je opširno dokumentovano u istraživanju o graničnom režimu na Balkanu koje je vodila bosanska novinarka Nidžara Ahmetašević, nadzorne strukture, tehnologije i nasilne prakse usavršene na granici nikada ne ostaju na granici. Umesto toga, 'transnacionalni bezbednosni aparat' koji je razvila Međunarodna organizacija za migracije (IOM) u balkanskim zemljama koje nisu članice EU integrisan je u postojeće policijske strukture i prelazi sa tela u pokretu na tela drugih marginalizovanih zajednica i bilo koje grupe koje osporavaju državnu vlast. Brutalni policijski nadzor nad ljudima u pokretu na srpskoj (i granici BiH i Severne Makedonije) JE deo integracije u „Tvrđavu Evropu“ – granični režim koji vodi najbolje finansirana agencija EU Frontex (4) koja je ubila više od 60.000 ljudi od 1993. kroz svoju fatalnu politiku. Liberalni apeli na proces pristupanja EU i „evropske vrednosti“ kao odgovor na represiju u regionu ne uzimaju u obzir realnost represije unutar, a posebno na granicama EU. Generativniji pravac nastavlja da gradi transnacionalne alijanse kao što neke osnovne i formalne organizacije već rade, npr. kroz kampanje za ukidanje Frontexa.

U pravnoj sferi, nedavna upotreba „namere da se nasilno uruši ustavni poredak“ od strane srpske vlade kao izgovora za progon i pritvaranje aktivista/kinja odražava taktiku koju su u brojnim slučajevima koristile SAD, Velika Britanija, Kanada, Indija, Tanzanija, Australija, Meksiko i različite evropske vlade. Britanija je trenutno jedna od zemalja sa najintenzivnijim suzbijanjem aktivizma pravnim putem, sa novim mehanizmima za hapšenje demonstranata pre planiranih protesta i akcija (npr. pet aktivista je osuđeno na 4-5 godina zatvora zbog planiranja blokade puta). U novembru 2024. predložene su slične izmene krivičnog zakona od kojih se odustalo nakon pritiska javnosti u Srbiji. Tokom neviđene represije antikolonijalnog propalestinskog pokreta u SAD, Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Francuskoj i drugima, vlade su kriminalizovale proteste na različite načine. Samo u aprilu 2024, Palestinski pravni izveštaj navodi da su univerzitetski administratori pozvali policiju da uhapse preko 3.000 studenata, profesora i aktivista na više od 80 kampusa širom SAD. Američke policijske snage (uključujući agente FBI-a, CIA-e i ICE-a) dobijaju „protiv-terorističku“ obuku od izraelskih snaga, usavršavajući rasno profilisanje i nasilno suzbijanje protesta. U toku je rastući nacionalni pokret protiv otvaranja Cop City (Grada policije) u Atlanti, militarizovanog policijskog kampa za obuku i dalju razmenu taktika sa Izraelskim okupacionim snagama (IOF), gde je policija ubila jednog demonstranta prošle godine.

Osporavanje Vučićevog kartelskog režima – direktan nastavak spajanja Bezbednosno-obaveštajne agencije i organizovanog kriminala iz ere Miloševića – mora da ide ruku pod ruku sa odbacivanjem liberalnih fantazija o „civilizovanim državama“. Režim odgovoran za ratne zločine, genocid, kriminalizaciju antiratnih demonstranata, ubijanje novinara i trgovinu drogom i oružjem neće reformisati svoje policijske snage da bi delovale u pravcu pravde, ali ni režimi koji podržavaju 'liberalni demokratski poredak'(5) kroz legalizovanu i normalizovanu brutalnost. Moramo pogledati iznad horizonta strukturiranog nasilnim sistemima da bismo redefinisali našu borbu za pravdu.

Napuštanje zakonskih zatvorskih rešenja

„Ukidanje [zatvora] zahteva da promenimo jednu stvar, a to su sve stvari. Savremeni zatvorski abolicionisti/kinje iznose ovaj argument više od dve decenije. Abolicija nije odsustvo, to je prisustvo. Ono što će svet postati već postoji u fragmentima i delovima, eksperimentima i mogućnostima."

- Making Abolition Geography in California Central’s Valley, Funambulist Magazine, Ruth Wilson Gilmor i Léopold Lambert, 2018

Državna represija je najdirektnija prema telima koja žive višestruke marginalizacije, gde se ukrštaju klasa, rasa, rod, seksualna orijentacija, sposobnost, „zdravlje“, religijska i etnička pripadnost, kao i državljanstvo. Rad iz ovih iskustava je neophodan za suočavanje sa "prirodom" nasilja koje prožima sve odnose, a otežan time što su ove pozicije učinjene manje vidljivim ili nevidljivim, često i kriminalizovane. Kompas za kolektivno oslobođenje je uvek na marginama društva, a kriminalizacija pojedinaca uz ignorisanje strukturnog nasilja i materijalnih uslova iz kojih ono proizilazi nije dugoročno rešenje. U najmanju ruku, zakon treba da ceni život, uzimajući u obzir specifičnosti trauma preživelih, umesto da ih retraumatizuje.

Koliko god to izgledalo frustrirajuće i sporo, neophodno je ozbiljno pozabaviti se društveno sankcionisanim nasiljem, ne samo onim putem države kroz policiju i vojsku, već i onim internim, međuljudskim i institucionalnim. Okviri transformativne pravde pozivaju nas da praktikujemo odgovornost dok pravimo razliku između “običnih” ljudi koji nanose štetu drugima i ljudi sa institucionalnom i drugom moći koji nanose štetu.

Mnogi alati i resursi su razvijeni da podrže rad transformativne pravde (TJ) i pokreta ka odgovornosti zajednice koji je nastao u organizovanju crnih feministkinja i marginalizovanih zajednica u SAD. Iako smo oprezne u vezi sa prenošenjem rečnika i istorije sa drugih mesta, shvatamo da postojimo u zajedničkom represivnom sistemu koji kroji naše kapacitete za kolektivno oslobođenje. Stojeći u liniji preživelih, radnika/ca, seljanki/ka, antifašističkog ženskog pokreta i revolucionarnih feminizama u Jugoslaviji, privilegija i prava dobijenih borbom, kao i onih nasleđenih preko leđa Globalnog juga, uvažavamo proživljena iskustva i političko obrazovanje koji nam omogućavaju da prepoznamo i povežemo abolicionističke prakse koje se dešavaju svuda oko nas, uključujući i u Srbiji.

Ne možemo kontekstualizovati tekuće pobune u Srbiji kao proizvod samo urušavanja institucija, već kao posledicu i deo globalne policijske i državne brutalnosti. Uzimajući u obzir predatorsku logiku neoliberalnog kapitalizma, upozoravamo da je krajnji cilj zahtevanja promene putem kaznenih sredstava beskrajno širenje zatvorske države. Kada se posmatra globalno, ova ekspanzija vodi ka privatizaciji, produbljivanju profita vođenog dehumanizacijom i eksploatacijom. Reforma policije kroz „bolje zakone“, u kulturi nasilja, ne garantuje bolji tretman od strane policije, a može čak dovesti i do otežavanja osporavanja inherentno nasilnog sistema. U tom svetlu, pozivi organizacija civilnog društva na interne istrage policije ili pravnog sistema u cilju istrage slučajeva policijske brutalnosti se kose sa realnošću policije. Reforma ne poziva na duboku transformaciju (zlo)upotrebe moći u odnosima i kažnjavanja koja leži u srži patrijarhalnog rasističkog kapitalizma.

Prečesto je prva reakcija na aboliciju odbacivanje kao 'nepraktične' ili 'nemoguće' – ovakav stav briše i čini nevidljivim svakodnevni rad koji mnoge/i od nas već čine bez obzira da li o tome razmišljamo kao deo otpora nasilnim sistemima kažnjavanja. U civilnom sektoru postoje radnici/ce sa veštinama, saosećanjem i odlučnošću da rade ovaj posao, često sputani da održe svoje prakse od strane institucija čiji su deo. Kako bi izgledalo poželeti im dobrodošlicu u mreže podrške gde svoju moć/odgovornost mogu praktikovati ka alternativnim oblicima pravde? Umesto da se oslanjamo samo na državu, kako bi bilo da kulturno i materijalno afirmišemo rad koji se već odvija van formalnih struktura i unutar organizacija civilnog sektora koje ne oponašaju zatvorska državna rešenja?

Abolicionistička praksa je kada neko u zajednici služi kao pratnja preživelima od nasilja u porodici dok se kreću kroz pravne, emocionalne i druge prepreke koje dolaze sa otpetljavanjem iz nasilne veze. Mnogi od nas su oni/e i znamo ljude u Srbiji (uglavnom žene) koji preuzimaju ove uloge i postaju mnogo veštije i efikasnije u praćenju preživelih od policije ili socijalnih radnika/ca. Abolicionistička je praksa edukacija o tome kako kulturno i strukturalno nasilje informiše i često normalizuje intimno rodno zasnovano nasilje, za šta se bore mnoge organizacije za ženska prava, preživele i žrtve. Abolicionistička je praksa služiti kao sekundarni i tercijarni negovatelj/ica neophodna za preživljavanje višedecenijskog kolapsa zdravstvenog sistema u Srbiji. Abolicionistička je praksa da se otvori prostor za razumevanje i obrazovanje marginalizovane omladine koja sistemski doživljava diskriminaciju i osiromašenje. Abolicionistička je praksa da se svi oblici tranzicija prihvate kao norma, a ne kao izuzetak.

Nedavne izveštaje o mladima koji u velikoj meri ne veruju policiji u Srbiji vidimo kao mogućnost za izgradnju hrabrog abolicionističkog pokreta u našim životima. Srce ove promene je poziv na direktnu demokratiju, o čemu govore svakodnevni plenumi, vođeni ljubavlju, poštovanjem i kolektivnom hrabrošću studenata i omladine širom Srbije. Ako možemo da se dogovorimo oko zajedničkog horizonta, onda možemo da se fokusiramo na kolektivno proučavanje, praksu (samo)refleksije i odgovornosti, kao svakodnevne strategije aktivne posvećenosti dostojanstvenom opstanku i nekažnjavajućoj utopiji. Šta vi, i mi, možemo učiniti da ojačamo i afirmišemo transformativni rad koji se već dešava u našem okruženju, pojačavajući moć koja već postoji?

Sofija Stefanović i Nataša Prljević

23. December, 2024

***

Ovaj tekst je nastao iz razgovora i procesa punog ljubavi između nas dve <3. Borile smo se i sprdale sa našim unutrašnjim kritičarima i perfekcionizmom, pisale za nas mlađe i mlađe generacije koje hrabro ulaze u političke pokrete, radujući se počecima i nastavku kolektivnih razgovora i akcija.

Tekst smo pisale po pozivu Novosadskog feminističkog abolicionističkog kolektiva koji sprema svoje štampano izdanje početkom sledeće godine.

***

Reference i izvori

Sekcija 1

Baletic, Katarina. 2024. ‘Student Blockades Roil Serbia as Teaching Unions Back Young Protesters’. Balkan Insight (blog). 20 December 2024. https://balkaninsight.com/2024/12/20/student-blockades-roil-serbia-as-teaching-unions-back-young-protesters/.

Beograd, N1. 2024. ‘(VIDEO) “Deca preplašena, tuku nas i vređaju”: Racija policije u romskom naselju u Beogradu’. N1. 10 February 2024. https://n1info.rs/vesti/video-deca-preplasena-tuku-nas-i-vredjaju-racija-policije-u-romskom-naselju-u-beogradu/.

Reuters. 2024. ‘Rio Tinto Welcomes Serbian Court Ruling on Lithium Project’, 11 July 2024, sec. Commodities. https://www.reuters.com/markets/commodities/serbian-court-rules-govt-decision-revoke-lithium-project-permit-unconstitutional-2024-07-11/.

Service, RFE/RL’s Balkan, dir. 2024. Serbian LGBT Activists Protest Over Reported Police Abuse. https://www.rferl.org/a/serbia-lgbt-protest-police-brutality/32850837.html.

Vasic, Milena. 2024. ‘For Serbia’s Govt, Law to “Protect Constitutional Order” Is an Anti-Protest Weapon’. Balkan Insight (blog). 27 August 2024. https://balkaninsight.com/2024/08/27/for-serbias-govt-law-to-protect-constitutional-order-is-an-anti-protest-weapon/.

Aebi, M. F. & Cocco, E. (2024). SPACE I - 2023 – Council of Europe Annual Penal Statistics: Prison populations. https://wp.unil.ch/space/files/2024/11/SPACE_I_2023_Report.pdf.

Pogledati radove Altisera o policiji kao delu 'represivnog državnog aparata', rad Aleksa Vitalea o ukidanju policije i kritičke teorije policije Marka Neokleusa.

Sekcija 2

‘CLEAR HOLD BUILD — HEKLER’. n.d. Accessed 21 December 2024. https://www.hekler.org/clear-hold-build.

(1) ‘From the Colony to the Metropole: Race, Policing and the Colonial Boomerang Tanzil Chowdhury’. n.d. Issuu. Accessed 21 December 2024. https://issuu.com/dogsectionpress/docs/abolishingthepolice/s/11983796.

(2) Go, Julian, and Julian Go. 2023. Policing Empires: Militarization, Race, and the Imperial Boomerang in Britain and the US. Oxford, New York: Oxford University Press.

Stojan Kesić, Slobodan Bosiljčić. Radnički pokreti u Boru i okolini do 1941. godine. https://searchworks-lb.stanford.edu/view/3010245

“Trepča 1965-2000”. A report to LLA by Michael Palairet, Reader in European Economic History, University of Edinburgh, U.K.

Haxhiaj, Serbeze. 2023. ‘Kosovo Miners Remember Bravery and Betrayal of Underground Strike’. Balkan Insight (blog). 20 February 2023. https://balkaninsight.com/2023/02/20/kosovo-miners-remember-bravery-and-betrayal-of-underground-strike/.

@sedamkora Instagram: Život u i oko Rudarskog basena Kolubara, Foto i video zapisi, (uglavnom) privatna arhiva linktr.ee/sedamkora

‘Spomenik Database | The Miner’s Monument at Mitrovica’. n.d. Spomenikdatabase. Accessed 21 December 2024. https://www.spomenikdatabase.org/mitrovica.

Sekcija 3

(3) Npr. prva zabeležena zemlja koja je kupila Pegasus od Izraela, Meksiko, učinila je to pod izgovorom da se bori protiv narko kartela, i brzo je prešla na korišćenje za policijsku i vojnu razbijanje neslaganja od strane starosedelaca, aktivista za zaštitu životne sredine i aktivista za ljudska prava.

(4) Fronteks je zabeležio povećanje finansiranja za 5.233 odsto od 2005. godine (sa 6 miliona evra na 320 miliona evra u 2018. godini).

(5) Connor Woodman’s essay ‘Defending the ‘liberal-democratic order’: the strategic-political logic of counter-subversion’ in ‘Abolishing the police’ edited by Koshka Duff.

Sekcija 4

Making Abolition Geography in California Central’s Valley, Funambulist Magazine, Ruth Wilson Gilmor i Léopold Lambert, 2018

Ruth Wilson Gilmore, Abolition Geography: Essays Towards Liberation

brown, adrienne maree, We will not cancel us: and other dreams of transformative justice. Chico, CA : AK Press, [2020].

Istraživanje o prisilnoj kontroli u intimnim partnerskim odnosima, Autonomna ženska kuća Zagreb, 2024.

Transformative Justice Resource Compilation

Prison Industrial Complex and Abolition

Čija bezbednost?- represija kao pravilo, ne izuzetak.

Čija bezbednost?
- represija kao pravilo, ne izuzetak.