'Ghassa', knedla u grlu koja blokira suze i govor 

Tekst objavljen: 21. oktobra 2023.  
Original na engleskom (Institut za palestinske studije)

Piše: Sara Ihmud (Sarah Ihmoud)

Prevod: Nataša Prljević

(za Monu)

„Šta znači praktikovati feminizam u trenutku svedočenja genocidu?“

Baš kada sam zapisala ove reči u svoju beležnicu u sredu ujutru, nakon što sam pročitala dnevna prebrojavanja tekućih zverstava — sa 4.200 ubijenih Palestinaca, uključujući najmanje 1.000 dece [1], i preko milion raseljenih u samo deset dana — primila sam WhatsApp poruku od mlade naučnice iz Gaze, Mone Amin, sa kojom sam razgovarala pre nekoliko nedelja. Kontaktirala me je kako bi me intervjuisala za istraživački projekat o globalnom palestinskom feminizmu. Razgovarali smo oko sat vremena, ona je postavljala pitanja na arapskom, a ja sam odgovarala uglavnom na engleskom, sa pauzama, naletima smeha, prekinutim pozivom nakon dnevnog nestanka struje — konačno ponovnim povezivanjem i deljenjem priča između. Poslala sam joj poruku nakon što je rat počeo prošle nedelje, rat koji je, u stvari, počeo pre sedamdeset pet godina. Povremeno sam se brinula za Monu dok je broj umrlih rastao. Njena prva poruka je bila: „Uopšte nisam dobro, moje komšije i moje kolege su sada mučenici, sada je moj red... samo se moli za nas.”

Mona je, kao i mnogi Palestinci i Palestinke u Gazi u ovom trenutku, suspendovana u alternativnom prostor-vremenu kolonijalnog rata. Čekajući smrt, očekujući da ona stigne svakog trenutka, a istovremeno boreći se za život. Već je proživela višestruke izraelske napade na Gazu. Njenom mlađem bratu su morala biti amputirana stopala zbog povreda zadobijenih u vazdušnom napadu 2014. godine, a 2021. je bila svedokinja još zločina. Poreklom iz Beit Hanuna, grada na severoistočnom obodu pojasa Gaze, ona je pobegla iz svoje kuće pre nekoliko dana tokom ovog najnovijeg napada, nakon što je dobila poziv „upozorenja“ od okupacionih snaga. Njen dom je sada bio nenaseljen nakon bombardovanja, a ona je tražila utočište u Šeiku Radvanu. Na moje pitanje da li ima poruku ženama i feministkinjama širom sveta u ovom trenutku, odgovorila je:

„Moja poruka svim ženama i feministkinjama [je] samo da nastave da objavljuju o Palestini i Palestincima i šire istinu, šire vesti koliko god mogu, nastavite da pričate o nama, mi nismo brojevi, recite svetu da nismo [samo] pod bombardovanjem kao i svaki put, ovo vreme je najteže, a mi [doživljavamo] genocid, reci ženama i feministkinjama da je ogroman broj majki izgubio svoju decu i ogroman broj dece će završiti život bez majki. Nastavite da objavljujete i objavljujete i objavljujete o nama ... zadržite nas u svojim molitvama.”

Dok iznova čitam njene poruke, držim blizu sećanja ljubaznost u njenom glasu kada smo razgovarale tog dana. I ja se držim Monine poniznosti — poniznosti mlade Palestinke, koja živi u najvećem zatvoru na svetu na otvorenom — u postavljanju pitanja o tome kako sam, umotana u sve privilegije da svedočim o kolonijalnom ratu izdaleka, u akademskoj instituciji sa sedište u SAD, ništa manje, razumela feminizam, o tome kako sam ga praktikovala kao Palestinka u dijaspori. Sada sam zapanjena, posebno jednim od pitanja koje je postavila: Da li veruješ u moć podizanja feminističke svesti kao kritičke svesti? Koji su njeni ciljevi i po čemu se, po tvom mišljenju, razlikuje od zapadnog feminizma?

U ovom trenutku, Mona i naše Palestinke, naši ljudi na terenu, nas uče lekcije o tome šta znači praktikovati feminizam. Zaista, želim da odgovorim na Monino pitanje tvrdnjom da je praktikovanje dekolonijalne ljubavi u vreme genocidnog rata praksa kritičke feminističke svesti.

Govoreći o feminističkoj svesti, ne govorim o tom univerzalnom, atemporalnom feminizmu koji palestinske žene baca kao bespomoćne žrtve koje moraju biti spasene od divljačke brutalnosti naših muškaraca starosedelaca, posebno naših muškaraca muslimana – tom opasnom orijentalističkom narativu koji je pretvoren u oružje prodajući imperijalni rat masama, opravdavajući invaziju, krađu ili uništenje naše domovine - upravo narativ koji je ovog puta pomogao da podstakne strah i mržnju u kolonizatorima, mobilišući ih za vojni napad na naš narod, grotesknih razmera kojih nismo mogli da shvatimo. Niti o tom brendu kolonijalnog feminizma koji nas posmatra samo kao „ljudske životinje“ (izraz koji je mobilisao izraelski ministar odbrane Joav Galan 9. oktobra) koji rađa buduće teroriste, onih hiljadu (i brojeći) palestinske dece koju je Izrael masakrirao u nedavnom upadu koji je svet dozvolio, da im se oduzme ljudskost i uskrati njihovo detinjstvo i budućnost. Govorim o dekolonijalnom palestinskom feminizmu.

Praktikovati feminizam usred svedočenja genocidu znači prihvatiti ljubav kao radikalnu svest, kao radikalnu dekolonijalnu politiku borbe za život. Praktikovati feminizam u ovom trenutku znači držati jedno drugo kroz ogromnu tamu naše tuge, hodati jedni s drugima ruku pod ruku, svedočiti o pejzažima smrti i, kako nas Mona podstiče, govoriti istinu. Zaista, Monine reči pozivaju nas da se izvučemo iz ovog غصة/ghassa, ove knedle u grlu koja nas sprečava da govorimo, i da govorimo glasno i hrabro u vetar.

Govoriti istinu znači ne samo odbiti pogled od onoga što je nepodnošljivo znati — da naši ljudi danima nemaju pristup vodi, hrani, skloništu. Kao što mi je Mona napisala: 

„Ako ne poginemo od bombardovanja, umrećemo od nedostatka vode i hrane. Da su naše zgrade, kućni pejzaži, pa čak i bolnice masovno gađani i uništeni; tela zakopana u njihovim dubinama, a naše mrtve bebe i dalje se izvlače iz ruševina. I da je celokupno stanovništvo Gaze predstavljeno kao dehumanizovani neprijatelj koji mora biti ubijen da bi se dao život koloniji. Govoriti istinu kao feministkinje u ovom trenutku zahteva odbacivanje kolonijalnih narativa i hrabro potvrđivanje moći i kreativnosti naše životne snage koju smo oduvek posedovali i kultivisali kao starosedelkinje, moć koju smo oduvek imale u službi razgradnje naseljeničkog kolonijalizma i genocidnog rata, gurajući svoju nadmoćnost u krizu. U istom dahu, govoriti istinu znači pojačati naše vizije slobode i dostojanstva.

Ako slušamo, možemo svedočiti fraktalima ovih vizija u glasovima naših ljudi u Gazi, poput Mone, koja je rekla:

„Preživela sam mnoge ratove, ali ovaj, mislim da neću preživeti! Iako ne želim da umrem, imam snove. Želim da imam priliku da putujem, i želim da imam priliku da magistriram, a zatim i doktoriram, imam mnogo snova, još uvek sam mlada…

Reci svetu... reci svetu da sam ja ovde—jedna među mnogima—svi ljudi ovde su traumatizovani i ne znaju kako da to izraze, i nećemo zaboraviti. Molim vas, nastavite da pričate o nama, nastavite da pričate i širite naše priče i ono što se sada dešava, i zadržite nas u svojim molitvama.”

Monina poruka, njena afirmacija da je još uvek ovde, uprkos mnogim ratovima, da ima snove, a ona (i mi) nećemo zaboraviti, je afirmacija palestinskog života i stvaranja budućnosti usred kolonijalnih pokušaja epistemicida i memoricida.

Odgovorila sam Moni: „Nikada nećemo oprostiti svetu koji je dozvolio da se ovo desi, niti ćemo prestati da se borimo za živote naših ljudi. Rekla sam joj da ću podeliti njene reči i da takođe želim da podelim da je volimo i da volimo svoj narod. Voleti svoj narod i svoju domovinu su jedno te isto, a ta ljubav je nešto što kolonizator nikada ne može shvatiti i nikada nam ne može oduzeti. Znati ovo, duboko osećati ovu ljubav znači znati da smo već pobedili.

Pošto je izraelska naseljenička kolonija gurnula Palestince i Palestinke u još jedan trenutak apokalipse, moramo se čvrsto držati Moninih reči: moramo nastaviti da sprovodimo odbijanje, otresajući se ghasse/ غصة, te knedle u grlu kada je tuga gusta i guši, da smelo naruši buku samozadovoljstva. Moramo glasno osuditi ovo genocidno nasilje. Istovremeno, moramo nastaviti da volimo i afirmišemo jedni druge, i našu zajedničku borbu za život, upravo ono što otkriva slabosti i ranjivost kolonijalnog projekta. Naše odbijanje je oblik ljubavi. Zaista, naše odbijanje i naša ljubav usred ovog genocidnog rata otkrivaju lomove i granice kolonijalne infrastrukture. Naša ljubav je od vitalnog značaja u ovom trenutku, jer je revolucionarna ljubav ta koja nam daje hrabrost da nastavimo borbu za afirmaciju palestinskog života i budućnosti u našoj domovini. Ovo je naša palestinska litanija za opstanak.


[1] Po podacima Ministarstva zdravlja Palestine, trenutan broj (10. novembra) ubijenih Palestinaca i Palestinki iznosi blizu 110078, od kojih su 4506 deca i 3027 žene.

O AUTORKI:

Dr Sarah Ihmoud je čikansko-palestinska antropološkinja čiji rad uzdiže proživljena iskustva, istorije i politički doprinos palestinskih žena i palestinskog feminizma. Ona je jedna od osnivačica Palestinskog feminističkog kolektiva i docentica je antropologije na koledžu Svetog krsta u Vusteru, Masačusets.

Dodatni linkovi:

Love Letter to Palestine: Palestinian Feminist Collective - Dena Al-Adeeb, Sarah Ihmoud, and Jennifer Mogannam

Palestinian Feminist Collective: “A Love Letter to our People in Palestine”

All Out for Palestine – Digital Action Toolkit, 2023

Palestine Action Toolkit: Freedom Within Reach, 2021

Pledge that Palestine is a Feminist Issue

Feministička teorija nasilja, Fransoaz Veržes

Chela Sandoval, Methodology of the Oppressed, Chapter 6: "Love as Hermeneutics of Social Change, a Decolonizing Movida" (full text in folder)

Palestine is a Feminist Struggle: Emerging Feminist Organizing from the Homeland to the US (Video)

Love is Our Method for Liberation: Kinship, Care and Abolition in Palestinian Feminist Praxis